Сећање Бранке Јајић Новаковић ПДФ Штампа Eл. пошта

    Сећање Бранке Јајић Новаковић, Радмиле Маје Буквић и Јелене Јајић

    Основна школа „Вук Караџић“ је моја школа, школа моје сестре Радмиле Маје Буквић Новаковић и школа моје ћерке Јелене Јајић. Похађала сам је од од 1958., до 1966. године, Маја од 1960., до 1968., а Јелена од 1990., до 1998. Период који смо провеле у „Вуку“ све три носимо у срцу као време обојено енергијом, лепотом и другарством и сновима... И време у коме смо темељиле основна знања, градиле пријатељства која и данас трају, ишле на прве узбудљиве екскурзије, освајале признања   на такмичењима из бројних предмета, први пут се заљубљивале...

 

Сећање Бранке Јајић Новаковић, Радмиле Маје Буквић и Јелене Јајић

    Основна школа „Вук Караџић“ је моја школа, школа моје сестре Радмиле Маје Буквић Новаковић и школа моје ћерке Јелене Јајић. Похађала сам је од од 1958., до 1966. године, Маја од 1960., до 1968., а Јелена од 1990., до 1998. Период који смо провеле у „Вуку“ све три носимо у срцу као време обојено енергијом, лепотом и другарством и сновима... И време у коме смо темељиле основна знања, градиле пријатељства која и данас трају, ишле на прве узбудљиве екскурзије, освајале признања   на такмичењима из бројних предмета, први пут се заљубљивале... Наравно, поново бисмо се све три вратиле у своју школу, поготово што бисмо биле млађе за неке, тамо, прохујале године. Поносимо се што смо биле њени ђаци и што смо без проблема наставиле школовање у Зрењанинској гимназији а потом и на факултетима. У „Вуку“ смо све три заслужиле диплому „Вук Караџић“.

Цео живот се бавим новинарством, дипломирала сам на Филолошком факултету у Београду на Одсеку за југословенску и светску књижевност, радим у листу „Зрењанин“, похађала сам прве постдипломске студије комуникологије у Југославији, на Интерфералним студијама Свеучилишта у Загребу, код проф. др Марија Пленковића, магистрирала на информационим технологијама на Техничком факултету „Михајло Пупин“ са темом „Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Милева Марић Анштајн – људи који су променили свет“ где ми је ментор био сјајни проф. др Сотировић. Тренутно радим докторски рад „Корпоративна друштвена одговорност у функцији развоја изврсности домаћих предузећа“ и ментор ми је, опет посебан човек професор др Дејан Ђорђевић.

    Маја је завршила Правни факултет у Београду, положила правосудни испит и ради као адвокат у адвокатској канцеларији „Буквић“, у Зрењанину, заједно са супругом Драганом.

    Јелена је дипломирала на Факултету за спорт и туризам у Новом Саду и ове јесени ће завршити мастер студије менаџмента и бизниса туризма на Катедри за туризам. 

***

    Било је михољско лето 1958. у Зрењанину када сам кренула у први разред Основне школе „Вук Караџић“. Једва сам дочекала да кренем, нестрпљење је расло како се приближавао септембар. Школско двориште било је препуно деце, била сам радосна, радознала и задовољна. Дочекао нас је озбиљан директор Светислав Симић који нас је поздравио и пожелео срећне школске дане. А у разред нас је повела наша учитељица Ракиџић Јагодица, лепа, блага и драга. То је мама нашег чувеног сликара Јована Ракиџића кога смо, такође, упознали када је једном дошао у школу. Боже, шта нас је све научила учитељица Јагодица, осим да читамо и пишемо... Мене је хвалила на сваком часу, посебно волела како рецитујем, водила у друга одељења „да и они чују“. Научила нас је, рецимо, шта је плагијат. Дакле, већ тада смо знали да се не сме преписивати од других без навођења извора и знака навода. То, богами, понекад заборављају чак и студенти , поготово неки новинари. А онда нас је научила да се да ли пише одвојено, а који са „ј“ између „о“ и „и“ , што, опет, неки не науче ни када заврше студије... Онда нам је спевала „Врапца“... Сећам се: „Бранка само мудро ћути и у књигу мирно гледа, ал` Драгиња крај ње седи и мира јој никад не да“. Истина је да никада нисам постала мудра и да ми је Драгиња била дивна другарица са којом сам касније играла рукомет. Нажалост, преминула је пре неколико година на Палићу. А моја учитељица се преселила у вечност у Геронтолошком центру у Зрењанину, где је дошла из Београда и када сам је први пут посетила, питала ме је: „Лепа моја девојчице, да ли су још онако љубоморни на тебе...?“.

    Нисам била добар цртач и мама ми је помагала а када ми је нацрталала лију и роду – задатак је био да илуструјемо истоимену басну, учитељица је приметила да то баш није моје дело и признала сам да јe оцену 5 више од мене заслужила моја мама Милка, коју сам, нажалост, изгубила пре две године. У тој школи смо примили оно што су нас учили родитељи - да се не сме лагати. И да нисмо ми они који треба да додају камичак, када је неко у невољи, али да увек, без размишљања, помогнемо свакоме коме је помоћ потребна.

    Српски нам је предавала Милица Стан и граматику су знали и они који су из овог предмета имали тројку. Била је строга, али праведна. Лектире смо сви прочитали а за литерарне радове награђивани. У петом разреду сам објавила први литерарни рад у „Малим новинама“: „Брзо је прошло“- како сам провела летњи распуст.  Цео разред се радовао када је донела новине... Е, те јесени ми је била објављена фотографија из Милне на Брачу, где сам летовала са родитељима, у ТВ ревији.  Препоручила сам читаоцима концерт у Ц дуру Чајковског на таласима Радио Београда. Стигло је и писмо из београдског „Дискоса“ да снимим плочу. Куд не одох, бре....? Наставница Смиља Завишић, историчарка а потом и географичарка, када јој је колегиница отишла у пензију, била је лепотица, нашминкана, са увек уредном црвенкастом пунђом, класичним костимима и налакираним ноктима. Имала је штапић којим би нам показивала на мапи, а служио јој је и да би дотерала понеки прамен косе. Наставница Маргита Матановић нас је научила биологију као да ћемо сви студирати медицину а ми смо је обрадовали освојивши у седмом разреду основне школе прво место у Југославији на такмичењу из биологије у Београду. Наставник Јозо нам је предавао хемију. Експериментисали смо у кабинету као одрасли, правили „бенгалску ватру“, мешали хемикалије и успевали код тог строгог наставника да добијамо велике петице. Тада су се оцењивале и свеске. А кад се код њега добије велика петица за свеску постојала је могућност да ће петица бити и закључена. Давао нам је и изненадне контролне, није волео кампањце. А водио нас је и на незаборавно логоровање на Фрушку Гору... Наставници Душици Јанковић, касније Милас, која нам је предавала енглески, били смо прва генерација и била је са нама присна као са другарицама. Прва генерација смо били и наставници музике Еми, која се у међувремену удала и добила презиме Конрад. Уз њу смо заволели оперу, Шопена,  Моцарта, Баха, Чајковског... Када смо, након завршетка седмог разреда, путовали у Чехословачку, у Теплице, на размену ученика, посетили смо и Праг. Отишла сам на мост и „слушала“ „Влтаву“ Беджиха Сметане онако како нас је она учила... Ема је била касније разредна мојој Јелени.

    Математику нам је предавао наставник Милорад Попов, који је стално носио велике лењире и креде, окретао се око табле док нам је објашњавао како се  неке линије  секу „у бесконачности“. Једном је нашег друга Мустафића гађао кредом, јер није пазио на часу. А наставница Златинка Недељков, која нам је предавала физику, имала је обичај да каже: „Седи доле“, након што би прозвала ученика да одговара. И наш друг Јован Танкосић је сео на под. Послала га је код директора коме је онда објашњавао да није крив, само јој је испунио жељу. Ликовно нам је предавала наставница Ана Јечменица, код које се петица тешко заслуживала. Онда нас је пустила да маштамо, да правимо пернице и предмете за школски прибор и награђивала труд и креативност. Разредна нам је била Златинка Радивојевић, која нам је предавала физичко васпитање. Скоро сви смо волели физичко. Већина нас се још у првом разреду, уписала у „Партизан“, преко пута школе, где смо тренирали гимнастику а касније рукомет, са друге стране „Бегеја“. После сам наставила веслање у „Галебу“, тенис на „Регати“, кошарку, атлетику на Градском стадиону... Разбој нам је добро ишао, али смо се мучили са гредом... Екипа школе готово у свим спортским дисциплинама за девојчице биле смо Нада Дамјановић, Љубица Буба Којичин, Драгиња Којевски, Анкица Ћосовић, Верица Адамовић и Зденка Говц из нашег и из другог одељења Добрила Алексић, Бојана, Дана... Била је то одлична екипа која је готово у истом саставу наставила и у гимназији.

    Ишла сам на све, баш све секције. У „Вуку“ почела да се бавим глумом, рецитовањем, писањем, истраживањем... Похађала сам истовремено и Музичку школу „Јосиф Маринковић“, свирала на школским приредбама виолину. Какве су то биле приредбе, у препуној сали родитеља и ученика. Хор је водио чика Миша Шипош: „Хајде, бегеши моји, да вас чујем....“ А ми, онда, из дубине, „Хеееејухњем...“ или „Запевај песму кад мучи те туга, за тугу песма најбољи је лек, јер тај што песмом кроз живот корача, тај  не зна никад за бол и тешки јад...“

    Нисмо ми били бубалице, толико тога смо стигли, као да су дани били бескрајно дуги и за учење, и за игру и дружење... Брзо је прошло од тренутка када смо узбуђени, пред Титовом сликом примали црвене пионирске мараме и изговарали заклетву, до опроштајне свечаности, све са игранком, принцез хаљинама од тергала и првим еспадрилама које су се појавиле у граду. И првим љубавима... Било је скоро као у Чеховљевом „Галебу“, скоро сваком се свиђао неко коме се свиђао неко други...

***

    Мојој Маји је учитељица била Наталија Кобиларов. Њен први школски дан био је пун обавеза. Учитељица им је рекла да сакупе десет кестенова, уберу десет листова , посматрају како долази јесен на путу до куће, нацртају „први дан у школи“ и сутрадан донесу у школу... Она је све то пребирала по глави када се враћала кући, попела на други спрат зграде број пет у Малој Америци, у Улици Раде Кончара, број пет, звонила, испричала мами на вратима шта има за домаћи и брзо се сјурила низ степенице да се игра... Она је више волела да се игра, него да учи и чита, а ређала је петице. Предавали су нам готово исти наставници који су је често прозивали прву, када се врате из мог одељења. Тако је било и у Гимназији што, свакако не прија, док се није разљутила и рекла како је тога више доста јер, она је она, а њена сестра је њена сестра. Мају су сви волели због њеног осмеха, који и данас има. У Гимназији су је читаоци „Вечерњих новости“ изабрали за „Осмех лета“ . Добила је више од 10.000 гласова а њена прва пратиља, око 1000. 

    Није марила много за спорт, посебно за онај део тренинга који захтева пењање на степенице у Хали спортова, па тако, горе - доле, док тренер Атила Ач Шанта не каже да је доста. Маја се захвалила, поручила да се он пење и више није долазила да тренира. 

Мајин смисао за хумор је све разоружавао, а смисао за правду одвео у адвокатуру. Међу колегама важи крилатица: „Не дај боже, да ти Маја Буквић брани клијента чијег противника заступаш“.

    Време у коме смо ми одрастали  памтимо и потоме што смо сви имали слично, много више се дружили, били приснији и искренији. Другачије смо славили рођендане, имали више поштовања према старијима, а посебно према својим наставницима. Били смо уважавани и могли смо да имамо свој став. Лицемерје није пролазило...

***

    Мојој Јелени је прва учитељица била Бранка Паланац и била је бескрајно тужна када се она удала и одселила у Панчево. После је заволела своју нову учитељицу, Далиборку Бараров и са њом прошла ђачке радости и бриге, одрастала, досезала своје снове. Учитељица Далиборка је била њена најбоља другарица без које нису пролазили рођендани и чије рођендане није заборављала. Допадало јој се како се учитељица облачи, како се чешља и шминка. Али, није јој се ишло на прву екскурзију и упорно је желела да је избегне. А када је, ипак, отишла, звала нас је телефоном и заплакала. Жалила се да је боли грло јер су пили воду са извора. Мада је учитељица препоручивала Јеленином тати Драгану, мом супругу, да не долазимо, ми смо, ипак, кренули. Потом је све било у реду и мирно је провела остатак екскурзије. Учитељица јој је затим направила фризуру за такмичење на којем су победиле.

    У игри са другарицама увек је била учитељица. Умела је да се игра учитељице и са луткама, водила дневник, правила књижице. Водила их је и на екскурзије. Била је строга у оцењивању и „позивала родитеље на разговор“ а похваљивала „вредне ђаке“. И када је пошла у више разреде, Јелена је са другарицама посећивала  своју учитељицу... 

    Наставница музичког, Ема, била је разредна мојој Јелени, али је убрзо отишла у пензију и опет је настала туга у њеном разреду. Радосна је долазила из школе када би их њихова бивша наставница посетила. Јелена је упоредо са Основном школом „Вук Карадџић“ похађала и зрењанинско одељење београдске Балетске школе „Лујо Давичо“ . Полагала је и завршни испит али није изашла на „историјске игре“, па је изостала диплома. Стекла је диплому ниже Музичке школе „Јосиф Маринковић“, свира клавир. Захваљујући ангажовању наставника Божидара Петканића, који је предавао техничко васпитање, стигла је са својим електромотором и до југословенског такмичења у техничком, које је одржано у Нишу. Наставница Мирјана Сигети јој је предавала српскохрватски језик и подржавала у писању. Учествовала је и на литераним конкурсима.  Након што је једне године освојила треће место, успела је да победи на литарарном конкурсу Црвеног крста,  „Крв живот значи“. Прва награда је била летовање у Чању, па смо кренуле заједно. Било је то прекрасно летовање на коме је Јелена уживала у друштво девојчица и дечака а ја у друштву учитељицама и жена из Црвеног крста. Ферко Сигети, Мирјанин супруг, предавао јој је физичко васпитање и тада је Јелена заволела спорт, кренула на тенис, пливање, а сада се интензивно бави аеробиком. Освајала је медаље у пливању и на новинарским Олимпијадама. Уз наставницу Славицу Клеут савладавала је и математику.

                                                                          ***

У „Вук“ су ишле и Горица Смиљанић Станивуковић и Гордана Турински Марковић, венчане куме Мајине и моје а идеја се родила баш у школи. И Милица и Марко, Горична деца, и Александар , Гогин син. Сваки сусрет са „Вуковцима“ и сваки долазак у „Вук“ оживљава пријатна сећања и мисао на време које слободно може да носи име хуманости...

 

У Зрењанинину, септембра 2011.