AUN ПДФ Штампа Eл. пошта

Активна настава, учење

    АУН мисли и изреке    

 

Mali dečak

 

 

Jednom je jedan mali dečak otišao u školu.

Bio je jako mali dečak.

A to je bila prilično velika škola.

Ali, kada je mali dečak

Otkrio da može da uđe u svoju učionicu

Pravo iz dvorišta, bio je srećan.

I škola mu više nije izgledala

Toliko velika.

 

 

Jednoga jutra,

 Kada je došao u školu,

 Učiteljica reče:

»Danas ćemo crtati.»

«Divno!» - pomislio je mali dečak.

Voleo je da crta.

Mogao je sve da nacrta:

Lavove, tigrove,

Piliće i krave,

Vozove i čamce -

I izvadio je bojice

I poče da crta.

 

 

Ali, učiteljica je rekla:

«Sačekajte!  Još nije vreme da počnete!»

I čekala je dok svi ne budu spremni.

«Sada ćemo « - rekla je učiteljica,

«Da crtamo cveće.»

«Divno!» - pomislio je mali dečak,

Voleo je da crta cveće.

I počeo je da crta cveće

Ružičastim, narandžastim i plavim bojama.

 

 

Ali, učitejica je rekla:

«Čekajte! Pokazaću vam kako.»

 I nacrtala je cvet na tabli.

Bio je crven sa zelenom drškom.

«Evo!» - rekla je učiteljica.

«Sada možete da počnete.»

Mali dečak gledao je učiteljičin cvet.

Onda je pogledao svoj cvet.

Više mu se sviđao njegov cvet.

Ali to nije rekao,

Samo je okrenuo list

I nacrtao cvet kao učiteljičin.

Bio je crven sa zelenom drškom.

 

Jednoga dana,

Kada je mali dečak,

Potpuno sam,

Otvorio dvorišna vrata,

Učiteljica je rekla:

«Danas ćemo praviti nešto od gline.»

«Divno!»-pomislio je mali dečak.

Voleo je glinu.

 

Umeo je da pravi sve stvari od gline:

Zmije i Sneška Belića

Slonove i miševe,

Automobile i kamione.

I počeo je da gnječi

Svoj grumen gline.

Ali, učiteljica je rekla:

«Sačekajte! Još nije vreme za početak!»

I sačekala je dok svi ne budu spremni.

 

 

«Sada ćemo»- rekla je učiteljica

«Da pravimo činiju.»

«divno!» - pomislio je mali dečak,

Voleo je da pravi činije,

I počeo je da pravi činije,

Svih oblika i veličina.

 

Ali, učiteljica je rekla:

«Čekajte! Ja ću vam pokazati kako se radi.»

I pokazala je svima kako da naprave

Jednu duboku činiju.

«Evo!  - rekla je učiteljica,

«Sada možete da počnete.»

 

Mali dečak gledao je učiteljičinu činiju

A onda je pogledao svoju.

Njegova mu se više dopadala

Ali, to nije rekao.

Ponovo je zamesio veliku loptu od  svoje gline,

I napravio činiju kao učiteljičinu.

To je bila duboka činija.

 

Vrlo brzo,

 Mali dečak naučio je da čeka,

I da gleda,

I da sve pravi baš isto kao učiteljica,

A onda, ubrzo zatim,

Više nije znao sam da pravi stvari.

 

Tada se dogodilo

Da se mali dečak sa svojom porodicom

Preselio u neki drugi grad.

I mali dečak

Morao je da ide u  drugu školu.

Ta škola bila je još Veća

Nego ona tamo,

I nisu postojala dvorišna vrata koja su vodila

Pravo do njegove učinice.

Morao je da se penje uz nekoliko stepenika,

I da ide dugim hodnikom

Da bi stigao do svoje učionice.

 

I baš prvog dana

Kada je tu stigao, učiteljica je rekla:

«Danas ćemo da crtamo.»

 

«Divno!» - pomislio je dečak,

I čekao je da mu učiteljica

Kaže šta da radi.

Ali, učiteljica nije ništa rekla.

Samo je šetala učionicom.

 

Kada je stigla do malog dečaka,

Upitala je: »Zar ne želiš da nacrtaš veliku sliku?»

«Želim» - odgovorio je mali dečak.

«Šta da crtamo?»

«Ne znam dok ne nacrtaš»  - rekla je učiteljica.

«Kako ću to da nacrtam?» - zapitao je mali dečak.

«Kako god želiš» - reka je učiteljica.

«A kojom bojom» - pitao je mali dečak.

«Bilo kojom» - rekla je učiteljica.

«Ako svi crtaju isto

I koriste iste boje,

Kako bih znala ko je koji crtež nacrtao,

I čiji je koji?»

«Ne znam» rekao je mali dečak.

I počeo je da crta ružičasto, narandžasto

I plavo cveće.

 

Voleo je svoju novu školu

Iako ona nije imala dvorišna vrata

Koja su vodila do njegove učionice!

 

Helen E. Bakli