Поезија Ане Милановић ПДФ Штампа Eл. пошта

Ана је ученица VIII разреда наше школе. Песме пише већ неколико година. Теме су јој разноврсне. У већ традиционалној манифестацији "Песничка штафета", одржаној 2011. године у Зрењанину, освојила је I место у категорији ученика виших разреда са песмом "У Вашингтону".

 

 

 

 

НАША ВЕРА ЈЕ СВЕТОСАВЉЕ


Нека се благослови онај час,
онај крст, писмо којим пишемо,
тамјан који сада удишемо
и Савин живот у нама, за нас.

Сведок је Христовог васкрсења,
богопознавалац душе наше.
Његов ореол на глави с’јаше
јаче од Исусовог рођења.

Спаљене мошти и задужбине
добро чувају, свако зло руше.
Очи чине огледало душе.
Зраче топлином на сред иконе.

Шта је оно што стоји на врху
овог доброчинитеља храброг?
Те благе очи погледа драгог
што животу дају праву сврху.

У зеници ока анђела лик
и Света Гора поглед заклања.
У сваком оку нека сећања,
рано детињство и соколов крик.

Ка Трнову пада суза свака.
Нестварни трептај је Милешева.
И над Синан-пашом муња сева
уплашеним вриском црних сврака.

Отворену је умну границу
у кротким очима неговао.
Православље, Бога вредновао
окретајући нову страницу.

Савин поглед нестваран и храбар
у Ватопеду се просветлио.
Растко се свевишњем посветио
обнављавши са оцем Хиландар.

И без смеха био је насмејан,
јер очи се његове смејаше
сјајније од молитвене чаше,
благе, светле као најлепши сан.

У густим обрвама његовим
Бож’ја је љубав испреплетана.
Растковом је вером обасјана
хришћанска свест коренима дугим.

Иако прах спаљених моштију
лети и даје нам Бож’је знаке,
неће замутити оне зраке
благодатних сунчевих очију…


ГУСКА


У великој кући живи једна гуска.
Носила је кишобран у време пљуска.
Волела је књиге, науку и језике.
Недељом је ишла у музеј, гледала слике.

Била је другачија од других ,
Гуска паметних очију и ногу дугих.
Понашала се уображено, с’ пуним правом.
Јер не постоји пуно гусака са разумном главом.

Њене рођаке оговарале би је по селу,
Смејале се њеном понашању и новом оделу.
Кокошке би рекле: „ Уф, па она је само гуска,
што залива цвеће у време пљуска!“

Док су њене „другарице“ водиле туђу бригу,
Она би у библиотеци читала нову књигу.
Патке су говориле:“ Зове се Бисерка,
а понаша се к’o да је министрова ћерка.”

Нашој Бисерки није било лако,
а и како да јој буде кад је мрзи свако.
Ујутру није имала с’ ким кафу да попије.
Понекад би плакала, кад је савладају емоције.

Међутим једног дана, кад је ишла у продавницу,
видела је пословни оглас за банкарску службеницу.
„Могла бих да радим у банци!“, идеја је пала.
Гуска је попунила пријаву и на адресу послала.

Поред средње школе и два завршена факултета,
била је дама свих квалитета.
Кока и патка, њене „другарице“,
такође су хтеле да постану банкарске службенице.

„Ја ћу попунити то радно место“, узвикну патка:
„Познајем директора банке, господина Златка.“
Кокошка цикну: „ Ни ти ни Бисерка нећете проћи.
Ја ћу у мини сукњи и штиклама на разговор доћи!“

Док су њих две на везу и шарм гледале,
гуски су само њена памет и интелигенција требале.
Коначно се приближио разговор за посао.
Директор Златко је у канцеларију дошао.

Изгледао је паметно, лепо је причао.
Изглед будуће колегинице није га се тицао.
Гуска и две кандидаткиње полагале су тест.
За Бисерку је крајњи резултат био лепа вест.

Као и увек имала је максималан број бодоба,
а кокошка и патка једва су писале слова.
Патка је досађивала директору и много се улизивала.
Кокошка је са намазаним устима, своје налакиране нокте показивала.

По понашању и броју бодова,
Бисерка је добила свој посао из снова.
Кокошка и патка отишле су кући својој,
Осећале су велику љубомору према службеници новој.

На крају се видело да ова гуска,
није једна лујка која залива цвеће у време пљуска.
Да због њене врсте није глупа
и да је њена памет веома скупа.

Предрасуде које други имају
ову гуску уопште не занимају.
Зато не судите о особи коју не познајете,
јер на крају можете дубоко да се покајете!


СТАРОСТ


У великој кући градње новије
живела је ћурка која је волела да шије.
Радила је свакога дана за машином старом,
како би се могла задовољити понеком паром.

Била је хитра, карактерна, увек од акције.
Волела је да шета и испробава дневне атракције.
Иако је била близу педесете,
понашала се као неко дете.

Пратила је моду, понашала се као да је у пубертету,
што и није било уобичајено за неког ко чека педесету.
Ласкало би јој кад би неко рекао да је млада.
Таква је била наша госпођа Рада.

Сваке вечери ишла би по кафићима,
проводила се са неким младићима.

Једног дана нека жена питала је нашу ћурку
да јој сачини костим за журку.
Рада је пристала, са послом почела,
прибор за шивење донела.

Баш у том тренутку испала јој је игла.
Она се једва сагнула и са земље је дигла.
Тако много чешће, све јој је испадало.
То ју је газило и полако савладавало.

Једва је конац у иглу успевала да стави,
Ова промена почела је проблем да јој прави.
Сваким даном све је мање шетала.
Свака ситница њој би сметала.

И дубоко у себи осећала је Рада,
да је старост дошла, није више млада.
Бојала се тога, радила оно што не може.
Приметила је неке пеге на површини своје коже.

Њене оронуле очи и беспомоћност
јако су подсећале на старост.
Ту појаву хтела да призна није.
Све теже успевала је да шије.

После много дана, када више није могла,
помислила је да би јој докторова помоћ помогла.
Надала се да је болест, понестајала јој је храброст.
Прихватила би све, само не старост.

И након неког времена доктор је утврдио,
Да су јој потребни наочари, али џабе се трудио.
Рада је бризнула у плач, била је тужна.
Мислила је да је старост досадна и ружна.

Поред свог туговања и суза,
схватила је да јој више не стоји она девојачка блуза,
да мора бринути о свом здрављу
и свој будући живот проведе у слављу.

Сада морате да схватите,
да онакве какви јесте себе морате да прихватите.
Свака промена у вашем животу је ту јер тако треба.
Ако то разумете, ваш живот биће најсјајнија звезда ноћнога неба!

Ана Милановић VIII-2

 

JЕСЕЊИ КАРНЕВАЛ


На електричном стубу, у улици некој,
Једна рода се у свом гнезду, ваљала по слами мекој.
Носила је чипкане балетанке и хаљину жуту.
По лепом дану, волела је да шета по поплочаном путу.

Умела је да пева, тонове ниске, али и оне највише.
Мрзела је хладноћу, снегове и кише.
Радила је као наставница хора,
Птице су код ње певале док не сване зора.

Њен хор био је најуспешнији у граду,
Није ни  чудо, кад су деца имала наставницу Родић Наду!

Уочи ,,Јесењег карневала“, позвана је била Надина трупа.
Певање у огромној сали, чекало их је све скупа.
Припремали су се у школи једнога дана- хористи и Нада
Грејање није било плаћено,

прокишњавао је кров,

а киша је почела снажно да пада.
Наставница Родић била је осетљива на влажно време,
лоше је на њу утицало ово невреме!

И поред силних ,,Оџачар“ бомбона,
Није се могла опоравити она.
Упала грла-утврдили су доктори.
Мораће да лежи у свом гнезду док год се не опорави.

,,Јесењи карневал“ полако се приближавао,
Велику бригу Нади је задавао.

,,Како ће са мном на певање моје птичице
Кад се још увек опорављају моје гласне жице?
Наштрикаћу себи меки шал,
Учинићу све да не пропустимо карневал!“

Топао шал и Надина упорност своје су учинили,
Осмог новембра на ,,Јесењи карневал“ Надину трупу су примили.
Mноге птице наступале су заједно са њима,
Приредба се допала баш свима!

Савремени балет играле су свраке,
Обруч око струка вртеле су чавке.
Голубови су припремили  мале закуске,
Харфу су свирале гуске.

Надин хор отпевао је песму и заблистао на сцени,
А ви сада размислите да ли нечија упорност и воља
може ствари на боље да промени!

Ана Милановић  VII-2


НЕСАНИЦА


Негде на фарми, у огромном кокошињцу,
неко чудо стрефило је жуту коку Мицу.
Она је знате мало луда,
ишла је које-куда, оговарала другарице свуда,
па је због тога стигла и до суда.

Дању је волела да пуши, да једе,
кукуруз је за њу био дивота.
Али, ноћи, у последње време,
биле су јој велика патња живота.

Била је ноћ, мрак,
а кокошке су кренуле да спавају, свака на свој џак.
Заједно са њима и Мица.
На џак се спустила њена фина, свилена сукњица.

Прошле ноћи није била ту.
Ишла је код свог пријатеља петла, у посету.
Скинула је наочари, обукла пиџаму,
затворила очи, више није чула галаму.

Већ је поноћ. Кокошке хрчу, слатко сањају,
а Мицу мисли гањају:
''Не могу да спавам, ето, то је!
Мора да неки лекови против несанице постоје!
Сутра ћу отићи у апотеку,
а сада, кад већ не спавам, наштрикаћу капу меку!''
Игле и вуну ставила је у руке,
није знала јадна шта ће од муке.

''Целе ноћи ни ока нисам склопила,
па бих неке лекове против несанице попила!'', доктору је рекла.
Он ће њој:'' Вама је, госпођо, здравствена књижица истекла!''
Жалосна из ординације је изашла, док јој је суза низ лице текла.
Кокина несаница трајала је још дуго
док није схватила да нема несаницу, већ нешто сасвим друго!

Док се спремала да легне, бол осетила је,
напрегла се и снела јаје.
Збуњени израз лица направила је
и проговорила:
''Да сам знала, пиле моје, да ћеш к мени данас доћи,
не бих била забринута за своје непроспаване ноћи!
После овога ја опет заспати нећу,
али не због себе,
већ због тебе.
На јајету лежаћу како бих своме пилету обезбедила здравље и срећу!''

Ана Милановић  VI-2


У ВАШИНГТОНУ


У густој, прекрасној коси,
живеле су вашке, плесале су бајно.
Сметале су Боси,
јадница, чешала се стално.

Најчудније је било
да девочица мала,
није знала
да је пуна вашака њена глава.

Посебно је било у вашљивом граду.
Мама вашке су миришљавим купкама пуниле своју каду,
док су тате косиле ливаду.

Дечица су се играла,
по брдима трчкарала.
Ишла су у школу,
а недељом, играла су у колу.

Бабе и деде "Танго"  су играле.
Имале су длаке седе,
фрулице су свирале!

У кафићу, сваке вечери
сав свет је долазио.
Кафу црну пио,
А после кафе вашар је био.

Деца на вашару уживају у соку,
певају у хору,
а оне надарене вашкице играју "Полку".
Сви се тако забављају и заједно чекају зору.

Све се у Вашингтону одвијало по плану,
док Боса, шампон против вашака
није имала на длану.

Тога дана десила се катастрофа!
Вашке су нестале,
Боса више није била бесна.
Тако се завршила ова строфа,
а и ова песма!

Ана Милановић V-2


ДЛАКАВИ ВУК


У шуми пуној храстова, трава,
један длакави вук ноћу спава.

Лепо је одевен: кариране панталоне, каиш око струка,
што и није било уобичајено за једног вука.
Он се звао Себастијан,
био је веома згодан

Викендом поподне ишао је на фарму,
тамо је са кокошкама јео сарму.
Од лисица је бежао јер оне нису могле да одоле његовом шарму.

Био је вегетаријанац, месо није јео
па се због тога са зечевима и кокошкама дружити смео.
За њега месо није представљало дивоту, страст,
за њега је не јести месо, било част!
Био је скроман, није имао пуно пара,
али је имао толико да свако јутро купи хлеб код пекара.

У петак поподне, ишао је код једне коке да му гледа у шољу,
после чега се шетао по пољу.
Кад, одједном, да завеже пертлу се сагне,
а испред њега створи се бело јагње.

Оно је било сасвим мало,
да га је вук могао појести, није ни знало.
''Лепе су ти панталоне!'', јагње му каже.
''Да, капа ми се уз њих слаже!
Па, како се ти зовеш, јагњешце моје?''

''Зовем се Добривоје!
Ја сам се знаш изгубио,па сам дошао овде на поље.''
''Хајде са мном кући, сипаћу нам мало топле чоколаде у шоље.
Тако ћеш се осећати топлије и боље!'', вук му рече.
''Па, хајдемо онда, да не падне мрак и дође вече!''

У дрвеној колиби осећао се мирис топле чоколаде,
уз слатке приче и јагњетове јаде:
''Мене је мајка једног родила,
па сад кад ме је изгубила,
биће жалосна!''

Вук ће:'' Сад ми је ситуација јасна!''
''Кад сам нашао, вуче, тебе,
глава више неће да ми зебе!''

Добривоје је код вука остао још две недеље,
док није отишао са вуком на поље.
''Добривоје!'', чуо се неки звук,
''Шта ће поред тебе тај зли, длакави вук?''
''О, мајко, он можда јесте страшан и длакав, али није зао.
Кад ми је било хладно, он ме је угрејао.
Кад сам био тужан, он ме је обрадовао!
Он ми је спасио живот,
да није било њега, ти ме сада не би видела живог.''

''Хвала вам, вуче, хвала много!
Хвала ти што си мом детету помогао,
али, зашто нисте појели моје детем нисте ми јасни?''
''Ја сам вегетаријанац!'', он јој објасни.

После овог догађаја о Себастијану писале су новине,
радио је као кувар, радовао се доброј плати,
а ова песма је још један доказ да се доброта увек исплати!

Ана Милановић V-2