Илија Дракулић – 1951 - 1959 ПДФ Штампа Eл. пошта

Осврт на школске дане проведене у „Вуку“

Илија Дракулић – 1951 - 1959

    Првог дана школе сећам се као да је јуче био. Све су нас довели родитељи. Били смо      прилично уплашени. Имао сам кратке панталоне са трегерима, белу кошуљу и црвену пионирску мараму. Учитељицу Невенку Павловић одмах сам гледао као маму. Била је дивна учитељица..

Осврт на школске дане проведене у „Вуку“

Илија Дракулић – 1951 - 1959

    Првог дана школе сећам се као да је јуче био. Све су нас довели родитељи. Били смо      прилично уплашени. Имао сам кратке панталоне са трегерима, белу кошуљу и црвену пионирску мараму. Учитељицу Невенку Павловић одмах сам гледао као маму. Била је дивна учитељица..

    Школа је остала иста. У њеном окружењу налазили су се: Дечији дом  за децу без родитеља, општина, суд, библиотека (данашња дискотека Музеј), економска школа, дечији диспанзер (данашњи Центар за социјални рад) где су ђаци обавезно једном недељно одлазили по рибље уље. Године 1957. у дворишту школе изграђена је аутоматска чесма.

    Од 1. до 4. разреда ученици су остајали у једној учионици, само су имали две посебне за домаћинство. У једној су биле девојчице и училе су да штрикају, кувају, везу, а дечаци су у другој учили да раде са дрветом, лимом, шперплочама. Од 5. до 8. разреда мењали смо учиононице , тј. за сваки предмет постојао је посебан кабинет. У учионицама је био дрвени под и зими би се ложиле ''краљице пећи'' (угљем и дрветом)

           Настава физичког одвијала се у Партизану. Тамо смо се бавили: фудбалом, кошарком,   боксом, рукометом, гимнастиком, атлетиком и одбојком.

    Што се ужине тиче, сви су је узимали. Обично смо добијали крофне, сендвиче и кифле. Уз то редари су доносили из кухиње пуно ведро беле кафе или чаја. Сви смо били задовољни. Свако је морао да носи своје лонче. Сећам се када сам био 7. разред, Милош Живоинов је из опкладе попио цело ведро млека,тј. 8 литара!

    Логоровали смо на Букуљи, код Аранђеловца. Ишли су сви ђаци са секције ''Извидници'' коју је предводио наставник Макса Јоксимовић, којег су звали Легенда. Научио нас је да се крећемо по шуми, а да се не изгубимо. Са школом смо ишли и на летовања у Доброту, 21 дан, и то возом. Најстарији ђаци су спавали тамо где се држи пртљаг!

    Ученици су волели и поштовали наставнике јер је ''Вук'' имао најбоље наставнике.Ученике наставник није смео да види напољу после 20 часова! Директор је био учен човек, културно васпитан и био је за искључиву дисциплину.  Код наставника је била цењена доброта, блискост са ученицима. Нису били јако захтевни, али и даље су били вољени и поштовани.

    И данас, ево, по 6. пут идем у школу! Прво сам ишао ја, па сам затим водио рођеног брата, затим сина, ћерку, унуку и ето, сад и унука! Свакој генерацији је све тежа и тежа торба, а децу касније окривљују због кривих кичми...

    Знање које сам стекао у ''Вуку'' помогло ми је, не само за упис у средњу школу, већ и за посао. Стекао сам моторичке вештине, а у средњој школи их само надоградио.

    Остао сам у контакту са свим пријатељима које сам упознао у основној школи. Под тим ''свима'', подразумевам оне који су још увек са нама.

    Редовно пратим све активности у школи.  Врло јасно како - извор су моји брбљиви унучићи!

Зрењанин, септембар 2011.г.

    Сећам се неких занимљивих догађаја које бих могао да Вам испричам...Биле су то припреме за Дан младости 1957. године. Кореографију су смишљали наставници физичког Сел и Амбрози. Одржавало се то на Пролетеровом стадиону. Једном приликом, журили смо, каснили на припреме и трчећи кроз ходник нас петорица смо у исто време наскочили на степеник. Том приликом степеник је пукао! И дан-данас  степеник је остао напукао да нас подсећа на те дивне дане...