Интервју са Светланом Симићевић Бошњак ПДФ Штампа Eл. пошта

Интервју са Светланом Симићевић Бошњак


1. Били сте ученик ОШ „ Вук Караџић“ у Зрењанину. Које сте године пошли у први разред? Молимо вас да нам испричате неке догађаје из тог времена.

 Прва 4 разреда завршила сам у школи ''Петар Петровић Његош''. Био је 1. септембар 1979, обукла сам своју нову тексас сукњу на трегере и са татом пошла у нову школу, пети разред. Прибојавала сам се неознатих лица и нове средине. Тата ме је довео у двориште, пришао неким девојчицама, представио ме и оставио ме са њима.

Интервју са Светланом Симићевић Бошњак


1. Били сте ученик ОШ „ Вук Караџић“ у Зрењанину. Које сте године пошли у први разред? Молимо вас да нам испричате неке догађаје из тог времена.

 Прва 4 разреда завршила сам у школи ''Петар Петровић Његош''. Био је 1. септембар 1979, обукла сам своју нову тексас сукњу на трегере и са татом пошла у нову школу, пети разред. Прибојавала сам се неознатих лица и нове средине. Тата ме је довео у двориште, пришао неким девојчицама, представио ме и оставио ме са њима.

Све девојчице су имале кикице са машницама, лепршаве хаљинице са воланима и карнерићима, а ја сам, у свом џинсу, изгледала као пала са неке друге планете, из ''каубојске школе'' право међу ову, чинило ми се, претерано фину децу! Првог дана разредна ме је ставила да седим са једном девојчицом која је била у хаљиници која је личила на тиролску народну ношњу. Та девојчица се зове Драгана Ћук и данас, после 32 године, она је моја најбоља другарица!


2.
Како је изгледала школа и околина и које су институције (установе) постојале у њеној непосредној близини?

Први утисак о новој школи био је мирис – мирис црног мазаног патоса! Наиме, у оно време учионице су имале дрвене патосе или паркете, а одржавали су их тако што су их премазивали неком црном машћу која је имала специфичан мирис. Ја то зовем ''мирис Вука''.

Много година касније, када сам поново, сад као колегиница, закорачила у учионице ''Вука'', осетила сам да нешто недостаје: нестали су мазани патоси, а са њима и мирис моје школе, мог детињства... И данас, по навици, сваки пут удахнем дубоко када улазим у ''Вук''...али нема више те чаролије...

3. Нама су данас најзанимљивије учионице које су опремљене телевизорима, компјутерима и интернетом. Како су изгледале учионице у време кад сте ви били ђак и које су вам учионице биле најзанимљивије?

У моје време постојали су само кабинети за физику-хемију, за билогију, музичко и техничко. Остало су, мање-више, биле обичне учионице.

Ја сам највише волела кабинет за ликовно који се налазио у сутерену, јер је тамо увек била нека неформална атмосфера. Најинтересантији је био кабинет за биологију, јер је у њему било много препарираних животиња и птица, а најмистичнији кабинет за физику и хемију, са свом оном ''скаламеријом'' мени и данас непознате намене и сврхе.

С обзиром на то да данас и сама радим у просвети,  рекла бих  да су пре 30 година учионице биле опремљеније наставним средствима него данас.



4. Ми се данас на часовима физичког васпитања бавимо одбојком, кошарком, фудбалом, гимнастиком.
Како се у Ваше време одвијала настава физичког васпитања и који спортови су се тада неговали?

Сваки ученик ''Вука'' највише памти  трчање ''око моста''!

Похађати школу у самом центру града јесте била привилегија. На првом месту по томе што се увек после наставе могло регуларно свратити до града или до Дома младости, а да ти не треба посебна дозвола матораца.

Али, имало је то и своје лоше стране: отворено двориште и средњу школу у комшилуку!

Сви се сећамо тих ''бламажa'' због  ''зечијих скокова'' док нам се средњошколци смеју за време њиховог великог одмора!:-))

А тек трчање ''око моста''! Па имамо осећај да нас баш цео град гледа док у дресовима трчимо поред Капетаније, па преко Висећег моста, па Чоклигетом, па преко Малог моста назад у школу! Храбрији су трчали ''око цвећаре''. Стигли би до цвећаре ''Кленаи', па би се вратили назад улицом Народног фронта, шуњали би се чучећи поред школског дворишта да их Селе (наставник Михаљ Сел) не види, па би се прикључили осталим тркачима код Малог моста.

А пресвлачење за физичко је био посебан доживљај! Мушка и женска свлачионица у нашој малој сали биле су раздељене само танким зидом од шперплоче. Прво што бисмо морале да урадимо кад уђемо у њу је да жвакама позатварамо рупе на тој шперплочи које су дечаци стрпљиво, вредно и редовно бушили да би могли да вире док се девојчице пресвлаче.

Једном годишње организовано смо ишли на спортски дан у неку шумицу у улици Тителски ред. Тамо бисмо трчали крос преко неког орања (''трчање у природи је здраво''!), а затим бисмо провели цео дан у спортским такмичењима, излежавању по трави и једењу сендвича и грицкалица. Били су то лепи излети и ја их радо памтим, као уосталом и све часове физичког.

5. У циљу здраве исхране ученика, у школи се организује ужина. Неки ученици практикују да храну доносе од куће или купују на киосцима, иако је то забрањено. Како је некада била организована школска кухиња и исхрана ученика?

 

Када сам, у петом разреду, прешла из ''Његоша'' у ''Вук'', сви ''његошевци'' су ме питали да ли је то због ужине! Наиме, ужина у ''Вуку'' је била чувена у целом граду и ученици других школа су увек завидели ''вуковцима'' због ње.

 Ужину смо узимали сви. Никоме није ни падало на памет да доноси од куће, а још мање да купује ужину ван школе. Додуше, тада још и нигде по граду није било киоска са сендвичима и пецивом.

Сваки ученик седмог и осмог разреда би бар двапут годишње био дежуран у кухињи. Тада би био ослобођен наставе и помагао би теткицама у прављењу ужине (јер ужина се тамо и спремала, није се доносила из разних пекара, као данас). Тај дан би нам се рачунао као нека врста пркасе из предмета Домаћинство, који је онда био обавезан за све седмаке и осмаке.

6. Како су решавани дисциплински проблеми у доба кад сте ви били ђак?

Увек је било несташних ђака, па и оних који су чинили теже прекршаје, али оно са чиме се слажу све старије генерације када говоре о данашњем школству је то да су у оно време ученици гајили неку врсту стрaхопоштовања према наставницима која нам је усађена у породици. Бојали смо се наше разредне, а још више се бојали рекације родитеља после родитељских састанака, јер су родитељи и наставници увек били на истој страни. Дешавало се да ученик добије шамар од наставника, а кад исприча то код куће – добије шамар и од родитеља! Данас шамари као васпитна средства више нису ''ин'' и сигурно страшно звучи помисао на њих, али у оно време се на такве казне гледало другачије.

7. Какав је био однос ученика и наставника и ученика и одељењског старешине?

Моја разредна је била веома, веома строга и управљала је одељењем ''чврстом руком''. Ученици из других одељења нису имали наметнуту тако круту дисциплину, а ми смо стрепели од помисли на то да нас разредна ухвати на ходнику без униформе! Дечаци су морали увек бити кратко подшишани, девојчице су морале везивати косу, а чак смо и шишке морале качити шналицама. О ланчићима, наруквицама и другим ђинђувама није било ни речи! Због налакираних ноктију би вас избацила са часа и послала кући да ''скинете учвршћивач за нокте и учвршћујете математику''!

Ми смо то решавали тако што бимо пре часа математике вадили погужване униформе из торбе и облачили их, девојчице би позајмљивале гумице за косу од девојчица из других одељења само док ''не прође опасност''....а после часа бисмо опет качиле на себе све скинуте ђинђуве и пуштале косу, свесне ризика да разредна увек и на ходнику може да нас ''укеба'' и да нас изриба због неуредности!

8. Шта сте највише ценили код својих наставника?


Оно што се мени јако допадало у ''Вуку'' је та породична атмосфера. Школа је била мала, сви су се познавали, наставници су имали прилике да нас све добро упознају, знали су наше тајне, ко је чија симпатија...као у некој великој породици. Нарочито би нас зближавала летовања и зимовања ''преко школе'', где су нам наставници били други родитељи.

10. Да ли вам је образовање које сте стекли у ОШ ,,Вук Караџић” дало довољно знања за даље школовање?

Да. Јако велики број мојих другара из генерације је успешно завршио факултете и оправдао ондашњи назив ''елитне школе''.

12. Да ли се дружите са онима са којима сте некада делили школске клупе?

Наравно. Ту сам стекла своју најбољу другарицу за цео живот!

13. Да ли пратите активности и рад ваше некадашње школе?

Стицајем околности да и сама радим у просвети – да!

Зрењанин, септембар 2011.г.

Питања осмислиле ученице
VIII разреда:
1. Бојана Марчићев
2. Милица Јањић
3. Сара Панић