ПДФ Штампа Eл. пошта

Osvrt Gordane Radaković Srbulović na svoje školske dane u "Vuku"

    Bila sam učenik OŠ "Vuk Karadžić" i time se veoma ponosim. Takođe su i moja Mama, sestra i moja deca bili đaci "Vuka".

Osvrt Gordane Radaković Srbulović na svoje školske dane

    Bila sam učenik OŠ "Vuk Karadžić" i time se veoma ponosim. Takođe su i moja Mama, sestra i moja deca bili đaci "Vuka".

Ja sam 1971. godine postala đak prvak i odlično se sećam početka svog školovanja. Teritorijalno nisam pripadala ovoj školi pa je jedino dete koje sam poznavala bio moj drug Stojan. Svi ostali su bili iz vrtića u Maloj Americi. Naša učiteljica Ksenija Gaborov iz nekog razloga nije radila prvih meseci pa je na zameni bila Milka Rauški. Ona me je naučila prva slova. Sećam se čitanja sa table i mog osećaja da sigurno nikada neću znati dobro da čitam i da ostala deca u odeljenju čitaju brže od mene i bez greške. A ja, verovala sam, nikada neću moći da pročitam celu knjigu jer jedva sričem dvosložne reči. Matematika mi se činila mnogo lakšom. A i ostali predmeti (osim muzičkog jer sam antisluhista a učiteljica je savetovala mojim roditeljima da mi kupe harmoniku). Sećam se đačkih kecelja (baka je bila zadužena da nešto izveze na kragni), lastiša koji smo igrale pre časova i na velikom odmoru i rumenih jabuka koje je jela naša učiteljica Ksenija. Pamtim ekskurzije, naročito onu do Botoša na koju sam otišla u novim (!) sandalama i nažuljala noge. Rođendane smo slavili kod kuće uz obavezne "rođendanske sendviče". Bili smo bezbrižna deca a sa nama su rasle i naše obaveze i odgovornost. Bili smo pioniri pa omladinci. Išli smo na sekcije, takmičenja, radne akcije...
   
Zgada škole, školsko dvorište i okolina nisu bili mnogo drugačiji. "Mane" škole su bili: neadekvatna fiskulturna sala, sanitarni čvor i samo na jednom mestu (na izlazu u dvorište) česme gde smo mogli da pijemo vodu i peremo ruke. Zidove učionica su ulepšavali naši radovi, zidne novine i panoi. Kabineti su bili opremljeni pa smo umesto televizora, interneta i kompjutera imali oglede i eksperimente. Sa časova fizičkog se "najradije" sećam penjanja uz konopac, trčanja oko mosta, preskakanja kozlića i...svoje povrede kičme. Mislim da je fizičko važan nastavni predmet ali je i veoma važno da to misle i učitelji i nastavnici koji ga predaju. Naročito zato što na ovim časovima ne treba da uživaju samo oni koji imaju predispozicije za bavljenje sportom već svako dete.
    Užinu smo jeli svi pa smo i po tome bili jednaki. I sada glasam za užinu pripremljenu u školskoj kuhinji!
   
Problemi u učenju i vladanju su postojali uvek pa i u moje đačko doba ali mislim da bi sada takvo ponašanje (koje se smatralo nedoličnim za učenika) "prošlo" kao dečiji nestašluk. I tada je bilo prebacivanja učenika u drugu školu (po kazni zbog ponašanja), ukora i kazni ali su mere, čini mi se i delovale. Ipak, samo su pojedinci bili neodgovorni, većina je zaista imala primerno vladanje i poštovanje prema odeljenskom starešini, nastavnicima, roditeljima, odraslima i školi. Cenili smo stručnost i doslednost svojih nastavnika i njihov odgovoran odnos prema poslu koji rade. Sigurno je da se nismo uvek, u svemu i sa svim nastavnicima slagali ali je bilo uvažavanja i razumevanja vise nego sada. Učili smo temeljnije, a naše torbe, gradivo i časovi nisu bili laki. Ali smo bili dobri drugovi i to smo ostali do danas. Ponosna sam na svoje školske uspomene, drugove i školu. Ponosna sam kada me se seti neko kome sam bila pionirski predvodnik i instruktor.
   Srećna sam što i danas ulazim s poštovanjem u svoju osnovnu školu a posebno ponosna što pripadam i roditeljima čija su deca bila đaci "Vuka".