ПДФ Штампа Eл. пошта

  Intervju sa Ivanom Inđin

1. Bili ste učenik OŠ „Vuk Karadžić“ u Zrenjaninu. Koje godine ste pošli u I razred? Molimo vas da nam ispričate neke događaje iz tog vremena.

U I razred sam pošla 1971.god. Sećam se da sam prvog dana obukla mantil boje zelene banane koji mi je baka donela iz Rumunije. Tog dana nije bilo baš za mantil, ali sam valjda želela da budem „pomognuta” „cool” izgledom. U dvorištu pred sam početak prozivanja, popela sam se na zidić i hodala po njemu, dok me je mama molila da siđem i „umirim se”. Nije mi bilo jasno zašto se bila unervozila kad se inače nije uzbuđivala zbog mojih penjanja na drvo.

Intervju sa Ivanom Inđin

 Micika, I s leva Gordana Kulić (Arva)
1. Bili ste učenik OŠ „Vuk Karadžić“ u Zrenjaninu. Koje godine ste pošli u I razred? Molimo vas da nam ispričate neke događaje iz tog vremena.

U I razred sam posla 1971.god. Secam se da sam prvog dana obukla mantil boje zelene banane koji mi je baka donela iz Rumunije. Tog dana nije bilo baš za mantil, ali sam valjda želela da budem „pomognuta” „cool” izgledom. U dvorištu pred sam početak prozivanja, popela sam se na zidić i hodala po njemu, dok me je mama molila da siđem i „umirim se”. Nije mi bilo jasno zašto se bila unervozila kad se inače nije uzbuđivala zbog mojih penjanja na drvo.Na klupama nas je dočekala sveska na uske i široke linije, olovka i nekakav veseo raspored časova. Učiteljica Borka Konstantinović je uputila toplu i svečanu dobrodošlicu, ali ja je tada nisam baš slušala. Sećam se da sam bila zaokupljena tekstom koji je bio ispisan na tabli. Razredi su se brzo nizali…

2. Kako je izgledala škola i njena okolina i koje su institucije (ustanove) postojale u neposrednoj blizini škole?

Škola je spolja izgledala slično kao danas. Pored je bila Medicinska škola, preko puta školskog dvorišta – Gimnazija i Ekonomska škola, a preko puta glavnog “nastavničkog” ulaza – bila je pijaca. Na samom ulazu u pijacu bio je buregdžijski kiosk gde se mogla kupiti ¼ bureka. Mmmm, odličan je bio taj burek, posebno kad bismo ogladneli od časova fizičkog! Dijagonalno od škole, u smeru Bagljaša, bio je Partizan u kome su mnoge učenice iz „Vuka” išle na gimnastiku - koju je vodio Boris, poreklom Rus. Izmedju pijace i Partizana bio je obucar „Lošonci” u čijem izlogu su bile salonske cipele kao iz filmova. Preko puta Begeja je bio teniski klub “Galeb”. Kada bismo zaboravili da donesemo vežbanku ili slično, trčali bismo u knjižaru koja je bila preko puta Ekonomske škole, blizu Narodnog muzeja. Mislim da se sada tamo prodaje pecivo.

3. Nama su danas najzanimljivije učionice koje su opremljene televizorima, kompjuterima i internetom. Kako su izgledale učionice u vreme kad ste vi bili đak i koje su vam učionice bile najzanimljivije?

Tada nije bilo kompjutera, bio je poneki slajd projektor i grafoskop, u kabinetu za biologiju postojali su mikroskopi. Učionice sam vezivala za predmete koje smo imali u njima, pa tako i „stepen omiljenosti” – čiji je izvor bio ili omiljeni predmet, omiljeni nastavnik/ca ili enterijer ili jednostavno kako sam se u tom prostoru - osećala. Volela sam kabinet za likovno. On je bio smešten u podrumu. Tamo je uvek bilo nekako posebno, drugačiji raspored klupa nego u ostalim učionicama, sedeli smo bliže jedni drugima. Bilo je raznih neobičnih predmeta, i često su se ti predmeti menjali (draperije, pletena korpa, tikvice, sat…). Nastavnica Ana Ječmenica je donosila predmete koji su bili inspirativni, prizivali upitanost i znatiželju. Kabinet za biologiju kod Matanovićeve je bio čudesan, krcat prepariranim životinjama i teglama sa “primercima”, pa smo nekad imali utisak da se nalazimo u šumi. To je kod nekih dečaka iz razreda pobuđivalo lovački duh, pa su pojedini čak donocili strelice (iz pikada) i za vreme časa dok je nastavnica okrenuta tabli- gađali preparirana didaktička očigledna sredstva! Bila je jedna učionica u kojoj se odvijala nastava francuskog jezika (kasnije i geografija), na spratu, prva učionica s desne strane. U njoj smo mi, koji smo učili engleski, imali jedno vreme srpski ili još nešto, ne sećam se više šta, kod nastavnice Bogdanke. U toj učionici na zidu je stajala Lenjinova maksima „Učiti, učiti i samo učiti” koju nam je nastavnica na različite načine izgovarala u formi glumačkih vežbi za dikciju, nekada vrlo dramatično i dugo, po pola školskog časa. Taj tekst je ostajao, dok je druge menjala. Učionica je bila specifična, jer se u njoj moglo dogoditi neočekivano deljenje prvih jagoda celom razredu, recitovanja, čuti predavanje o Lenjinu, delovi Mopasanovih i Zolinih tekstova na francuskom, pevanje Marseljeze…u toj učionici sam se osećala zbunjeno, nadahnuto, opušteno.

4. Mi se danas na časovima fizičkog vaspitanja bavimo odbojkom, košarkom, fudbalom, gimnastikom.
Kako se u Vaše vreme odvijala nastava fizičkog vaspitanja i koji sportovi su se tada negovali?

Profesor Sele mi u vreme dok sam kod njega imala fiziško nije bio omiljeni lik,ali sam volela fizičko. Radilo se sve od košarke, odbojke, gimnastike, poligona, vežbi za pravilno držanje i oblikovanje tela. Prolazili smo i specijalan kondicioni program zvani KAZNA. Bio je sastavljen od ekstra krugova „oko Begeja”: trčanje od skolskog dvorišta do i preko pešačkog (visećeg) mosta uz Begej, pored Suda, pa preko mosta do škole, a potom, ako nismo dovoljno brzo trčali, ako smo se „vukli”, onda bi usledili „zečji skokovi” uzduž i popreko školskog dvorišta. Stalno nam je merio broj sklekova, čučnjeva, trbušnjaka i „vojnički” nas bodrio da uradimo još i još. Uglavnom su se potencirali kolektivni sportovi, izuzev gimnastike, mada je jedno vreme bio i stoni tenis prisutniji. Većina nas je volela da igra košarku i često smo igrali „muškarci protiv devojčica”. Bilo je nerešenih rezultata, mada se događalo i da ih pobedimo! Sa profesorom Seletom sam imala česte sukobe. Jednom je bilo ozbiljno u VI razredu, insistirao je da zavežem kosu, iako mi je bila tek do ramena i nije mi smetala i ja to nisam htela da uradim, jer se nisam sebi dopadala sa skupljenom kosom i nekakvim čuperkom koji je štrčao. Drugi put kad sam umesto dresa za fizičko ponela duži šorc i majicu, jer mi se dres nije bio osušio… Međutim, već u prvom razredu srednje škole Seleta sam počela da cenim kad sam videla kako se neki iz nekih drugih škola „vuku” po fiskulturnoj sali, kako su „oklembešeni”, kako ne znaju ni šta je dvokorak, kako im je “frka” od skoka na gredu i kako ne znaju i ne smeju da preskoče kozlić, ne znaju kako se baca kugla… Kod njega nije bilo „ne mogu” moralo je da se radi, čak i kada smo bili iscrpljeni od pismenih zadataka, 6 časova, sekcija i drugog, jednostavno - nije bilo „pardona”.

5. U cilju zdrave ishrane učenika, u školi se organizuje užina. Neki učenici praktikuju da hranu donose od kuće ili kupuju na kioscima, iako je to zabranjeno. Kako je nekada bila organizovana školska kuhinja i ishrana učenika?

Imali smo sjajne užine u školi. Pomagali smo stručnjakinjama („tetkicama”) u kuhinji.. Ta naša pomoć bila je deo predmeta „domaćinstvo” koji nam je predavala nastavnica Ceca. Ona je bila sjajna i mi smo tada radili, ono što se danas radi u školama Amerike i Kanade - a to je implementiranje znanja iz drugih predmeta u svakodnevni život, konkretno kroz ishranu. Upoznavali smo se sa zdravom ishranom, ali i sa ekonomskim mogućnostima koji uslovljavaju kupovinu namirnica; brojali smo kalorije, izračunavali koliko i kojih vitamina i minerala ima u namirnicama, koliko koštaju potrebni sastojci i kreirali užinu. Ušina nije bila skupa, jedno vreme je bila delom i dotirana. Bila je sveža, kvalitetna i napravljena s ljubavlju, a i za ocenu.

6. Kako su rešavani disciplinski problemi u doba kad ste vi bili đak?

Uglavnom su se problemi iznosili na časovima tipa ČOS, ČOZ, bilo je i individualnih razgovora sa razrednim starešinom ili u prisustvu roditelja. Uglavnom su bile usmene opomene, pismene, smanjivanje ocene iz vladanja. Međutim, nije bilo nekih većih problema koji su se ticali učeničke discipline, bili smo vaspitavani u PIONIRSKOM duhu (pošten, iskren, odan, napredan, istrajan, radan).

7. Kakav je bio odnos učenika i nastavnika i učenika i odeljenjskog starešine?

Bilo je nekoliko „tipova” tih odnosa.. Neki nastavnici su bili autoritativni, i autoritativnost su izgrađivali na osnovu svog društvenog položaja koji ih je tada postavljao kao superiorne i komunikacija je bila uglavnom jednosmerna od nastavnika ka učeniku u formi zahteva; neki su je gradili na osnovu svog znanja i umeća prenošenja znanja, načina i kriterijuma vrednovanja rada učenika i tu je komunikacija bila dvosmerna. Neki su imali tzv „drugarski odnos”, demokratičan i pitali nas šta bismo radili, šta nas zanima (Recimo nastavnik Radović Petar iz engleskog, jednom nas je pitao koje reči bismo voleli da znamo kako se kažu na engleskom, i ja sam rekla da bih volela da znam kako se kaže „ziherica“, a on je pitao zašto baš „ziherica“, a ja sam objasnila da je važna, jer članovi punk bendova nose ziherice. On je sledećeg časa doneo jedan kraći članak iz engleskih novina o pank muzici, pa smo ga prevodili, od tada znam šta je safety pins, ali tu reč niste tada mogli naći u udžbenicima engleskog). Odeljenske starešine su se borile za razred, za učenike…koliko se sećam ceo nastavnički kolektiv je, posebno na kraju školske godine - navijao za učenike. Znam da su, kada sam završavala VIII razred svi navijali za mene i popravili mi na nastavničkom veću: ocenu iz vladanja (s 4 na 5), hemije (s 4 na 5) i iz još jednog predmeta, ne znam kog (takođe, s 4 na 5), pa sam tako postala Vukovac.

8. Šta ste najviše cenili kod svojih nastavnika?

Najviše mi je bilo važno da li su pravedni, objektivni prilikom ocenjivanja, koliko može da me zainteresuju na času i koliko dobro objašnjavaju, koliko poštuju individualne razlike učenika.

9. Danas se govori o opterećenosti i potrebi rasterećenja učenika. Mi iz godine u godinu imamo sve više predmeta i časova. Koje ste predmete vi učili i koliko ste časova dnevno imali?

U nižim razredima smo imali od 3 do 4, uglavnom; kasnije po 5, 6. Međutim bila je organizovana i dopunska i dodatna nastava (predčas) jednom nedeljno ili u dve nedelje, te je bilo dana i sa više časova. U nižim razredima smo imali srpskohrvatski, matematiku, fizičko, likovno, muzičko, prirodu, društvo, tehničko; u višim umesto prirode i društva: bilogiju i geografiju, domaćinstvo, hemiju, fiziku, strani jezik.

10. Da li vam je obrazovanje koje ste stekli u OŠ ,,Vuk Karadzić” dalo dovoljno znanja za dalje školovanje?

Iz nekih predmeta i mnogo više, recimo: znanje iz matematike preneto od strane Smiljane Nedeljkov -  bilo je kvalitetno da sam posle odlično znala taj predmet u srednjoj školi i na fakultetu! Da se ne lažemo: posle Vuka nisam ništa drugo ni naučila iz matematike samo sam održavala to znanje..od onoga čemu me je nastavnica Ana Ječmenica naučila: batik, redizajn odeće, slikanje - ja sam živela nekoliko godina u inostranstvu…nastavnica Ema je ugradila potrebu za umetničkom muzikom, sviranjem instrumenta, teorijom muzike da sam vrlo lako položila i teoriju i metodiku muzičke kulture…a kasnije se upustila u kreiranje muzičkog festivala…nastavnik Boža Petkanić koji je predavao tehničko obrazovanje insistirao je i na tehničkom crtežu i na razumevanju elektromotora da mi je kasnije u građevinskoj školi tehničko crtanje bilo lako, a poporavka pokvarenog auta- zadovoljstvo….ljubav prema književnosti i pozorištu su mi razvili Koča i Olgica – i još uvek me to ne popušta…

11. Da li vas ispunjava osecaj ponosa što ste bili učenik OŠ ,,Vuk Karadzić” i zbog čega?

Naravno! „Vuk” je uvek pratila dobra reputacija…to je škola koja se trudila i trudi da bude u korist učenika, da im pomaže u sinhronizaciji sa njihovim roditeljima - da se razviju u karakterne osobe …da bude aktivna u primeni novih naučnih, posebno pedagoških znanja (nadam se da ćete uskoro i rodno senzibilisati jezik ), da bude aktivna u razvoju društvene zajednice negujući princip „saradnje”, a ne „bolesne konkurencije”… to je škola koja donosi nove ideje, ima male i velike vannastavne projekte, otvorena je za neformalne oblike edukacije… i uvažava različitosti, što je – „multi - kulti” ..i volim što je sama građevina toliko stara i pripada jednom drugom vremenu, što odoleva kišama, vetrovima, raznim spoljnim nepovoljnim uticajima i što brine o onima koji su njeni Bivši, Sadašnji i Budući!

12. Da li se družite sa onima sa kojima ste nekada delili školske klupe?

O da! Naročito preko Facebook-a!

13. Da li pratite aktivnosti i rad vaše nekadašnje škole?

Pratim! Imam “intrudere” ;-) … Naravno, u nju su išla, idu deca mojih prijatelja i prijateljica, u njoj rade moje prijateljice i prijatelji i roditelji mojih prijatelja i prijateljica , u njoj i ja ponekad radim - tako da je praćenje vrlo živo i aktivno!

14. Šta mislite o današnjem obrazovanju? Da li je ono drugačije od nekadašnjeg?

Uhhhhhh! Kompleksnije je. Opterećeno je vanobrazovnim elementima, pritisnuto interesima koji su u suprotnosti sa ciljevima i zadacima demokratskog obrazovanja…i čini mi se da je u ovom trenutku velika razlika između onoga što se uči/nauči i funkcionalnosti istog, da se znanja mogu vrlo malo primeniti – jer su mnoga nepotrebna i to što zbog nametnutih sadržaja u obrazovanju, što zbog toga što ne postoje uslovi da se i ona potrebna znanja primene u praksi…što se škole sputavaju na različite načine da zaista deluju prosvetiteljski i vode društvo napred …što je položaj prosvetnog kadra degradiran…što se ne prepusti nastavnicima i učenicima da kreiraju nastavni plan i program u okvirima postavljenih društvenih vrednosti i normi…Dakle: današnje obrazovanje mora da bude drugačije od onog pre 30 godina, 50 godina, 100 godina, jer ste vi koji ga danas činite DRUGAČIJI, jer se na globalnom nivou rađaju važna znanja svakih 5 minuta….ONO JESTE DRUGAČIJE, ALI NE ZNAČI DA JE BOLJE posebno ne iz humanističke perspektive.


 8. 11.1978.g.

"Fema" (Ivana) i "Evica"

 Lovćen 1975.g.

 Kros 1979.g.

Za sveone koji nisu trčali na I krosu

 Telegram Titu! 1977/78.g.